“SPORTOM DO ZDRAVLJA” 2: Miljan Đorđević

Treće rangirani srpski borarc u kruzer kategoriji I 260. na svetskoj rang listi, 32 – godišnji Miljan Đorđević najuspešniji je član Boks kluba “Miners” iz Majdanpeka. Brojna priznanja, skor 14 pobeda bez poraza u profi karijeri, dve nagrade najuspešnijeg sportiste opštine Majdanpek, samo su neka od priznanja ovog uspečnog sportiste, kome je životno opredeljenje boks.

• Da li se sećaš svog prvog treninga , opiši kako si se osećao?

“Pre 15 godina sam krenuo u kik boks, bilo je mnogo članova tada, ali ja sam realno bio najlošiji i osetio sam potrebu da to promenim i od tada pa do danas, uopšte nisam stao”.

• Da li imaš podršku roditelja da se baviš ovim sportom?

“Roditelji baš i nisu za to da se bavim boksom. Majka voli i da pogleda neku borbu kada je u našem gradu a otac ne gleda dok se ne završi”.

• Kakav je oseđaj prvi put izaći u ring i susresti se sa protivnikom?

“Prvi meč sam imao sa 18 godina i osećao sam veliki strah jer je protivnik bio dosta stariji i izgledao je mnogo opasno. Kada sam ga ugledao sa druge strane ringa, razmišljao sam da izađem iz istog, ali sam “stisao” zube, izgurao do kraja i bio bolji od njega, čak sam mu razbio I nos”

• O čemu razmišljaš pred važan meč?

“Pred važan meč, samo čekam da moja borba što pre krene”.

• Koji je tvoj najveći uspeh u dosadašnjoj krarijeri i kolika je uloga trenera, odnosno njegova zasluga za tvoje uspehe?

“U olimpijskom boksu mi je najveći uspeh što sam bio treći na prvenstvu Srbije. Prvo sam pobedio boksera iz Niša, pa boksera iz Vojvodine. Na kraju u polufinalu, boksovao sam sa tadašnjim državnom prvakom Srbije. Borba je bila egal, što najbolje govori to da on sutra nije ni boksovao finalni meč već je predao pred borbu. Posle toga sam krenuo sa profesionalnim boksom. Učio sam od jednog neverovatnog majstora boksa Fehmija Husenija . Od momenta kada sam dobro utvrdio njegovo gradivo, nijedan bokser u državi, u mojoj kategoriji me nije nadjačao. I ako njega nema više, mogu da kažem da me je naučio, za mene, zlata vredanom zanatu”.

• Koliko odricanja iziskuju borilački sportovi?

“Mnogo sam dobio ali I mnogo izgubio sa ovim sportom mada bi opet sve isto. Voleo bi da sam i ranije krenuo, ali nije imalo gde jer nije bilo uslova”.

• Kakvi su danas uslovi za treniranje i pripreme u klubu čijii si član?

“Uslovi su solidni, guram priču nekako. Nemam sparing partnere osim brata što mi je veliki problem. Zato pred borbe moram da otputujem van Majdanpeka na sparing mečeve”:

• Koliko je teško profesionalno se baviti ovim sportom?

“Ništa ne volim kao boks. Meni je to postao način života. Za neke druge ljude, to je verovatno neobično i retki su spremni na toliku žrtvu”.

• I za kraj, šta bi kao iskusan borac, savetovao mladima koji razmišljaju da krenu da treniraju boks?

“Da prihvate da uvek ima neko jači i da ne gube volju zbog toga. Da budu vredni i da budu svesni toga da boks nije igra ali i da je lepo da se trenira rekreativno. Ukoliko nisu spremni na veliku žrtvu i na to da dobiju mnogo batina, onda boks i nije za njih”.